Dmitrij Sedov: Eskalacija oružane agresije protiv Libije

Zamislite – NATO je spreman da učestvuje u novom ratu koji vodi Zapad! Kako je izjavio gensek te organizacije, Anders Fog Rasmusen, kako bi „dao svoj doprinos širokim međunarodnim naporima da se narod Libije zaštiti…“. Još pre dva dana o tome niko nije ni pomišljao! I odjednom – Brisel je odlučio… Da li ste shvatili – pa, to zahteva javno mnjenje: čak i predsednik Instituta za Bliski Istok Jevgenij Satanovskij, pošto je primetio da ono što se dešava u Libiji „može da se okvalifikuje kao nemiri“ i da se „Evropa uvlači u težak vojni konflikt… bez jasne perspektive“, ubeđuje Brisel da su „snage novog kolonijalizma očigledno nedovoljne“ te da će zato snage NATO ipak morati da obave kopnenu operaciju. Pa i nekadašnji visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost Havier Solana, u svoje doba generalni sekretar NATO i jedan od inicijatora bombardovanja Jugoslavije 1999. godine, takođe je izložio svoje mišljenje (naravno, potpuno lično!) - da NATO, ipak, može da povede operaciju u Libiji.

Sada svetsko javno mnjenje samo treba da poveruje u to, da su prve zemlje-dobrovoljci potpuno samostalno delovali kada su započeli egzekuciju pukovnika Gadafija, te da su se ponašali prosto kao gomila razbojnika koja je slučajno naletela na porodično čerupanje. Ma ne, uopšte nije bilo nikakvih obaveštajnih podataka iz Sedišta o dislokaciji libijskih vojnih objekata, nije bilo ni informacija o taktičko-tehničkim podacima libijskog naoružanja, o brojnosti i spremnosti za vođenje borbi libijskih jedinica, kao ni ostalih podataka, bez kojih je vođenje savremenog rata nezamislivo. Uostalom, niko i nikada nije koordinirao udare njihove avijacije, a i „tomahavke“ su bacali – onako, nasumice, bez navođenja prema cilju.

U rečeno neće poverovati čak ni domaćice, zato što je svaka zemlja koja učestvuje u napadu na Libiju još jako davno vezana za ratno planiranje NATO i bez njega ne može nikako da ratuje na međunarodnoj areni.

Postaje jasno da će zagovarači agresije na Libiju u sledećih dan-dva odigrati skeč pod nazivom „Nismo hteli, ali su nas okolnosti naterale“. Ma, naravno da su hteli; naravno i da su shvatali da će ratno-vazdušna manguparija „pojedinačnih država“ malo šta uspeti kako bi postigla cilj ozbiljne ratne operacije, tim pre, što postoji čvrst otpor Gadafijeve armije. Takvi napori „pojedinačnih država“ samo konzerviraju stanje oružanog konflikta u samoj Libiji. Upad armija vojnog bloka NATO u Libiju planiran je od samog početka, i on se već sprovodi. Naravno, bilo bi sve drugačije, da anglosaksonci nisu anglosaksonci, te da ne probaju da žar hvataju tuđim rukama. Ali pregovori predsednika vlade Velike Britanije Dejvida Kemerona u Saudi-Arabiji, koji tek što su završeni, o priključenju Kraljevstva agresiji pokazali su da ništa nije skroz jednostavno. Britanski premijer je zaradio šamarčinu od kralja u koga je jako verovao. „Nismo ludi“ – objasnio mu je kralj uz učtiv osmeh. Abdala ben Abdel Azizi je odbio da otpuzi u pakao.

A njemu, Dejvidu Kameronu, taj rat treba ’više nego hleb’! Čak i da ne stigne na vreme za podelu libijskih bogatstava, ali šta će sa pretnjom parlamenta da će smanjiti finansije vojno-vazdušnih snaga Njenog Veličanstva za 300 miliona funti sterlinga godišnje, što će dovesti do silnog smanjenja britanske vazdušne flote.

- Šta će vam toliko lovaca, gospodine Kameron? – pitaju šefa kabineta u britanskom parlamentu.

- Zato što postoji jedan krvavi diktator Gadafi – strašan vuk sa velikim zubima, i moji pilići - piloti se jako boje. Moramo da ih hranimo i naoružavamo – želi da raportira britanski premijer.

I da bi dokazao da to nisu prazne reči spreman je da uleti u pravi rat. Ali će, po svemu sudeći, morati sam da ratuje. Britanski ratnici su ne jednom morali da dokazuju mudrost izreke „Boj ne bije svijetlo oružje, već boj bije srce u junaka“. Oni stvarno znaju da se bore i postoji verovatnoća da će libijski pobunjenici u početku biti pojačani strancima na nivou četne ili bataljonske karike, što ustvari i neće biti tako malo.

Ali, suština nije u tome. Suština je u tome, da će od trenutka kada prvi strani vojnici stupe na libijsko tlo, eskalacija oružane agresije protiv Libije dobiti nepovratan karakter, i da će rat početi da uvlači sve nove i nove učesnike.

Anglosaksonski „golub mira“ i francuski „petao slobode“ imaju sve mogućnosti da u severnoafričkom pesku ogreznu u krv.

(Fond strateške kulture)